Bili su već sasvim daleko. Osećali su već nove i nepoznate vetrove koji su plovili na krilima isto tako nepoznatih mirisa. Svanuća i sutoni bili su drugih boja. Umesto ruzmarina i masline nalazili su čudne liscare, velike hrastove okićene uvek zelenim imelama i treptave jasike koje su se doticale neba. Budila su ih jata dosadnih čvoraka i setna tužaljka kukavice i čekici ćubastih detlića.
Kvasili su svoje uboje i čvorove na nogama u vodama tih mirnih reka. Reke su ih podmuklo osvajale. One su im donosile mir i zaborav. Reke su bile jedini lek.
Videli su na njihovim zelenim obalama i svoje grobove sa velikim jasikovim krstovima. Videli su neke nove crkve i kubeta sa prozorima okrenutim prema nebu. Videli su kolevke od mirišljavog zovinog drveta, lake, prekrivene gustim, i kao sneg belim cvetovima.
Sanjali su kuce pletare na saonicama koje su vukli crveni volovi sa ogromnim klimavim mosnjama. Videli su svoje dedove kako se voze smrtno ozbiljni, kao na službi. Tražili su i oni neku novu zemlju predvođeni svojim sveštenicima i patrijarima. Napred su bili barjaktari na belim konjima, za njima kapetani, strazmesteri i spaije... U drugom redu oni što su u avanu nosili po grumen rodne zemlje da se ne kaže kako im ništa nije sveto i kako ne stuju onu koja ih je odhranila. Gologlavi sveštenici su pevali i čulo se jednolično jektanje:
Malago i hudago moljenija nasego
ne prezri
molim tja...
Videli su svoje dedove kako promiču istim onim vrbaciama i za sobom vuku ambare, koševe i trmke, tocila, trlice, vodenične vitlove i najposle kuće pletare, i sami su prihvatali pesmu:
Malago i hudago moljenija nasego
ne prezri
molim tja...
A onda su se oteli snu i jednog dana ugledali veliku i plavu reku kakvu dotad nikad nisu videli.
Bio je to bez sumnje, dan novog početka.