Jednoga dana, kad se Saraj-mahala punila mirisom kafe, duvana, sveže pečenog hleba i ko zna jos čega, Kinali-Zade pronadje Kodža Kilidži Ibrahima u njegovoj basti koja se bese pružala skoro do same Begove džamije. Starac je sedeo na klupi okružen šarenim jastucima. Gledao je negde visoko i čibukom pisao po vazduhu. Gosta nije odmah opazio, ali je čuo korake. Bio je skoro slep i teško da bi mogao po takvoj vetlosti videti i prepoznati Kinali-Zadea. No, i Kinali-Zade malo ustuknu kad vide kako se starčeva glava smanjila, kako se istopila, pobelela, i kako mu se na slepoočnicama nazirahu plave staračke žile. Turban mu beše nekako prevelik i smešno nakrivljen. I sve ono što beše na njemu visilo je kao da se ne oslanja na telo. Izgledalo je kao da je neko paučinu odenuo u tursko ruho, a i brada mu beše sva paučinasta, mahovinasta; a brkovi su se jedva razaznavali jer su se gubili u brazdama koje su polazile od vrha nosa.
Kinali-Zade se, još dok se ne beše sasvim približio, potrudi da ga pozdravi glasno i kuražno, mada se beše nekako spetljao i uplašio.

-Sabah hair olsun - izgovori ipak razgovetno

Starac ne odgovori već započe neki svoj razgovor:

-Ko si ti?

-Kinali-Zade, efendija?

-Kako ono reče?

-Kinali-Zade!

-Aaaaa! Onaj što zida svud naokolo.

-Da,da, taj!

-A šta mi donosiš?

Kinali-Zade se gotovo zbuni: on ništa nije donosio, došao je da pita, a ne da donosi, ali starac nastavi zapoćetu misao:

-Šta da me pitaš?

-Svaki čovek je u Alahovom defteru, efendija, a ja dolazim da pitam.

-Da li katul-ferman ne donosiš od Alaha? Da li me on to ne poziva da dodjem? Pa dosta je i bilo... Nagledao sam se sveta i naživeo... živeo sam u svakakvim vremenima i pod svakakvim gospodarima.

-Ono što ne znam.

-Tako vele svi ovdašnji.

-Pa ko ti reče da ja sve znam?

-Ko će to znati. Jedino znam da kad dodje sudnji čas on ce poslati pošast i izgoreće zemlju! Istopiće se planine i otvoriće se dveri i sve ce se premeriti.

-Ali šta veli nebo... zvezde?

-Tako vele? Greše... Greše... Sto sam vise učio, to sam manje znao. A danas mislim da najmanje znam.

-A nije li sudnji čas blizu?

-Istina je što govore.

-Izgleda. Ali to niko ne zna... Sve mi ipak kazuje da je blizu... Rdjavi nas vladari predvode... Carstvo cemo izgubiti, ako već i nismo, ali mi mislimo da nismo... Samozadovoljni smo i puni taštine... A kad rdjavi uhvate vlast, oni društvo rdjavih traže i onda nastaje lanac... A narod traži seir i na svet gleda kao na kafansku čengiju... A carstvo nam propada. Vidim carsku kočiju kako niz brdo juri i cara bez kape na kočiji, a konji mu zubima čampare zagrizli, a to su njegovi službenici... i kočija onda ide kud hoće.

-Tako i nevernički proroci ovde govore.

Vidim u Stambolu mnoštvo ubica i secikesa i moriju kako jangiju svoju nosi i samo od nje svetli... E, javaš, javaš Ibrahime, što si se zapričao... Zašto pričaš i žvalaviš, jer taj što te sluša, sve će čuti a primiće samo ono što mu je volja i što mu godi. Zar ne reče tako kad ovamo podje, zar ne reče?

-Odlazi! Ne umeš da slušaš! Misliš da ćeš sačuvati svoje palate i hamame? Rasturiće ih kauri noktima i vilama. Šta ce njima hamami i palate. Njima treba slobode, ali sloboda nije za svakoga, kao što ni vlast nije za svakoga. I oni će svoju slobodu pozobati kao svaka marva. Odlazi! Odlazi! Došao si da čuješ pa da prepričavaš. Ali reci im ipak, ništa im se dobro ne piše. Ništa! Što god da rade, loše će raditi. A ti se okani naroda i kuluka i cigala i ćerpica i kreča i kamenja-sve je to kratkovečno i propadljivo. Samo Alahovo tvorenje je večno...

Zaprepašćeni Kinali-Zade stajao je skoro raširenih ruku, bez glasa: "Otkud sad onaj i to zna? Kakvo je to čudo?"
I Kodža Kilidži Ibrahim opet podiže čibuk uvis, kao da nesto ispisuje, i u tom polozaju dugo zadrža ruku.
Nije ni osetio kad je Kinali-Zade nestao u pravcu kapije, tamo gde je počinjala ona bela krupnija kaldrma.
Odlazi, tamo ti je kapija.