Pogadjamo brojeve automobila, pijuckamo kafu i šaramo prstima po crnom mermernom pultu
Gledamo sivilo ulice.
Retko razgovaramo.
Dosađujemo se.
Barmen ispira čaše i gleda kroz nas.On uvek tako gleda. To nas ne pogađa. Iz polumraka izlaze crnpuraste devojčure i utapaju se u postojeći red stvari.
Nema promena.Ex usu.
Bliski smo jedni drugima.Vezuje nas saznanje da smo tu,na istom mestu u istom času. Ništa više ne znamo, ne umemo da objasnimo. Možda samo osećamo.
Čekamo žrtvu. Ne zanamo koliko će čekanje trajati. Ne znamo kakva je žrtva i čemu služi. Ne znamo kakav je ritual.
B. nakon cutanja predlaže zanimljivu geografiju i u početku svi prihvataju. Zastaje se opet kod: najveća planina u Čileu. Znamo za Popokatepetl, znamo za Cimborazo, ali za Akonkagvu, ne znamo.
A. počinje da rešava ukrštene reči iz ne znam kojih razloga, ali zapinje kod: stari kineski roman bez autora (anonim) više slova. Odustaje. Odustajemo svi. Daleko je Kina.
C. predlaže fote na sta se svi zgražavaju. Pa to je balavanderska stvar!
Dan nestaje netragom.
A. izigrava klovna. Piše ceduljicu, stavlja je na jezik i pritiska sopstveni nos. Jezik mu u tom trenutku izlazi i na ceduljici stoji Ex usu. Zaista to ne znamo.
Barmen je primetio i u prolazu tumači: "To ti je nešto kao potreba". Svi se glasno smeju. On opet rutinski gleda kroz nas. Znači pogađanje je prava stavr.
Nema promene.
Čekamo zrtvu.
Gledamo sivilo ulice. Daleko je Kina, daleko je Akonkagva. Ex usu.
