Milentije Đorđevic napisao je dvadeset i dve "jednominutne" proze, organizovane u šest triptiha i jednu epilosku celinu. To je zapravo niz jezički pedantno cizeliranih slika, definisanih stanja i situacija iz kojih proističu i glavni tokovi sažete Đorđevićeve proze. (...) Opšti pogled na život jeste molski u Đorđevićevim vinjetama, ali za razliku od većine drugih savremenih "iskucenika sažetosti" đavo se ne pravi crnjim nego što jeste, a pomanjkanje prave reči se ne zabašuruje poniranjem u apsurd i grotesknu fantastiku. (...) Ako je moguće pronaći po neko opšte mesto, po neku jednostavniju alegoriju ili nerazrađenu sliku valja reći da je Milentije Đorđević uspeo u većini priča da stvori sugestivnu atmosferu i gust diskurz što su itekako značajni ciljevi sažete književnosti koja klasičnu naraciju gleda "u totalnom skraćenju".
Branko Anđić, Polja, Novi Sad, 1987, 336.
Odlomak
