Те године сам Бог сакупи булументу јуноша у Рацкој пуковнији на Подоштри. Мислим, ако се варам, нико ми није крив, јер народ вели: будале памте а паметни записују, тад сам трећи пут видео живописца Николу Перуновића. Комендант пуковније беше главом извесни полковник Ладислав Катона. Сакретар коморе беше Љубомир Буљин, Рођа (касније звани Луцифер), виценотарош беше Милорад Комљен а, вармеђасесор Игњат Сечанац, стражместар Пантелија Стајковић, а биров, ћелавко Никола Пјевач.
Рацка пуковнија беше најмлађа па неимаше ништа, ни столова ни миндерлука, ни тањира. Јело се из мањерки на земљи. Не беше ни стрелишта па се пуцало по њивама, забранима и урвинама; нису имали ни заставу ни знамења, ама баш ништа. Коменданта Катону ово је врло једило јер му долазише Карловчани накићени заставама и већма се чудише оном народу што бауља по трави за време обеда. Катона зато и одлучи једног дана да се онде где се поставља шиљбок направи фигура оклопника. Оклопник би био симбол и заштитник пука.
Већ следеће недеље неки његови сеизи му дојавише да у његовој пуковнији постоји живописац тај и тај, такав и такав и да он једино то може направити. Раслаше одмах курире и посилне да траже, а сутрадан, богме, пронађоше и њега и мене у барутани. Таман смо довршавали бокал вина и спремали се да запевамо неку рацку безобразну песму.
Тај комендантов ађутант устреми се на нас као кобац. Разби нам онај бокал па овога без оклевања поведе. Вели: зове га комендант. Шта ће јадник Николица но да крене. Усправи се некако и пође као на вешање. Еј, куку мени, отера га онај право пред коменданта. Али шта ћу, пијем ја оно вино па ми нешто чисто мило што живописац оде. Не знам колико сам дуго дангубио у барутани, али сигурно док онај скривени бокал нисам осушио. Е био сам се добро наћефлеисао како то само војник уме.
Кад смо се ујутру добро истрезнили и фруштуковали, позва комендант збор. Сакупи се брзо солдачија, подофицири, кувари, поткивачи, обућари и прочи. Прими рапорт комендант, попе се на оне две даске које су подупирала четири бунтрука па запишта: сад живописац мора да положи заклетву да ће нашег заштитника урадити добро и по правилима заната. Без тога му не верујемо пошто кидише на ракију преко сваке мере. Никола иступи и утом поче заклетва која беше ишла овим речима: Ја (име и презиме) обећавам и кунем се свемогућим Богом пред светим Његовим јеванђељем да, пошто је указом његовог чина, господина Ладислава Катоне наређено, сочиним нашег заштитника. То све заклетвом обећавам, тако ми Господ Бог душевно и телесно помого, и ово сопственом руком потписујем.
А како је тек почела градња оклопника! То је заиста посебна прича! О њој бих вам могао цео дан причати. Колико се ту беше слегло гвожђа, жица, саргија, песка, алабастера па мајстора, мајсторчића и помоћника. Живописац међу свима главни! Пала му секира у мед да заповеда. Шепури се, измиче се, гледа, премерава, виче. И тако, дан за даном, изниче она људина. На њему аскерске чизме, брич панталоне са лампазима, шињел огрнуо, еполете на раменима, маршалске, у рукама танџара, двоглед око гуше.У лицу се намрштио, отего бркове, ко Ђемо Брђанин. Гледа негде у правцу Подоштре и као да каже: Тамо идите, тамо су изроди, безјаци и шуваци, сва пасја сорта, кукољ овог народа.
А кад оклопник, након месец дана би завршен, сјати се мноштво људи да чудо види. Направи се гозба, како се то у нашем народу обичава. Испекоше и вола на ражњу, направише гулаш од срнетине, ћуфте од зеца, чорбу од фазана, туфахије, гибанице, гурабије, баклаве и алве и много тога још. Јело се, певало и шенлучило до миле воље. Три дана војска није излазила из кухиње и клозета. Замазаше шињеле, зидове, клозетска врата и наста неописив смрад. Комендант онда говораше: Народе, стоко једна, ама од стоке сте гори. Варош ми целу усмрђесте.
А живописац из свега овога, заради велику славу. Прочу се по целој покрајини, одликоваше га, а најпосле га превремено отпустише из Рацке пуковније. Тако се и овај полковник Катона прочу далеко.
Следећа зима отпоче рано и ненадно. Стегоше мразеви, пуцало је и дрво и камен. Оклопник испод снега, ко да га гледам, пркоси невремену. Али кад мраз још жешће удари, оклопник поче да посустаје. Поче да пуца бетонска љуштура његова. Прво му отпадоше прсти, потом нос, после му се смуљи капа, преломи се танџара, а и он сам поклекну и онемоћа. Од оне летошње лепоте оста само страшило једно.
Виценотарош Комљен говораше:
Ево гледајте многотерпници вашу судбину у лику овог рацког оклопника. Овако ће се и вама утроба разнизати и зуби поиспадати. Овако ћете кљокнути и молићете Бога да вас заштити од туђих погледа. Погледајте како је ружан. Где су му сад еполете, чинови и одликовања, где му је дурбин, где су му чизме, јебо га творитељ његов!
Комендант Катона беше тих дана гори но рис. Тешко ономе ко му на пут стане.
Мајку му рацку лоповску, зар мене да превари? Зна ли он ко сам ја! Протераћу га кроз иглене уши!
Али мраз није марио за комендантове претње, уништавао је оклопника полако али сигурно, свакога дана све више.
Тих дана баш стиже и једно писмо коменданту. Писао је, веровали или не, сам живописац. Порука беше кратка:
Све знам. Не љутите се на мене. Нужда закон мења. Лепота је пролазна - ружноћа је вечита.
Ваш одани живописац и слуга у добру злу.
А кад пролеће грану, сведоче многи, оклопника одвезоше до свог последњег одредишта – на сметлиште.
ПС. О свему овоме, поштовани читаоче, мораш ме примити као јединог сведока. Рат је распарчао домовину којој смо служили. Душан Тренчовски је у Валандову (Македонија), Виктор Челант у Жупањи (Хрватска), Милорад Комљен је мислим у Земуну, а о самом живописцу Николи Перуновићу баш ништа не знам.
Нека нам Бог помогне да се само на овоме заврши.
